|
1. PROMENADE
Ako gasiš svetlo ne pali ni mrak,
Da postojim, ja još tražim neki znak,
Zatočen u lavirintu naše prošlosti
Sad i da hoću, nemam šta da oprostim,
Sad sve i da imam opet mi se krade
Karta više do naše promenade.
Naša promenada u nebo se diže,
Tako daleko, a nikad bliže.
Boginja čežnje u svom zanosu
Rasplela je bujnu kosu,
Ta me često od stvarnosti krade
Kad snegom pospe naše promenade.
Rastanke naše nagle pokrile su neke magle,
Grane nam se do zemlje sagle,
Nisu više moje nade duge kao promenade.
Jer, teško se korača
Kad se korak koraku vraća.
2. LJUBAV SA GREŠKOM
Uvek na pola puta do radosti
Vrate nas neki zakoni pakosni,
Od davnina toče vina
Nisu dali bogovi da budemo istina.
Siti godina, a gladni ljubavi,
Nek' je prosto onom ko nas rastavi.
Presrelo mleko u grlu vina
Vazda nam falilo jedno da budemo istina.
Naša koža poznaje druge tetovaže,
Krv i bradu što na zemlji ne važe,
Naši geni nose anđeoski kod,
Možda si ti na zemlji moj jedini rod.
Šta nam to tol'ki miris daje,
Nisu vina, al' pijanstvo ne prestaje,
I koji svat nam ljubav učini tako teškom,
A možda je to bila ljubav sa greškom.
3. IZBEGLICA
Ostavljam neonska svetla po sobama
Da prevare druge k'o kakva obmana,
Tražim način da iz sopstvene kože isparim,
Pre nego druge, ja sebe prvo ostavim.
Ostavljam beli koverat pokraj starog sata,
Pre nego zatvorim vrata, bez ijednog brata.
Ako čuješ tužna zvona onda kad ne treba
Znaćeš da putujem do neba,
Ako te za mene pitaju sve zemaljske pruge
Reci im da nisam imao druge.
To što krećem bez kofera sve nek' prevari
I to što sam ranjen, a nigde ne krvarim.
Kad putem juga krenu sve ptice,
Seti se mene,
Seti se da su izbeglice.
Kad jatima krilatih lutalica
Zafali još jedna izbeglica,
Znaj da me ima,
Znaj da sam s njima.
4. NADAHNUĆA
U tebi su sva moja nadahnuća,
Svi izgubljeni svemiri i bumerang nemiri
Marširaju u meni i ne haju,
Što će kuću od pruća oduvati nadahnuća,
A čulni pogledi to ne priznaju.
I tražiće tvoja ruka moju,
Ne da blaži sudbu, već da obara pesnice,
Dok me život bude vozao po tvom metrou.
I reći zašto guše pluća naša nadahnuća...
Tvoje oko ima setnu intonaciju,
Iz mene izvlači zadnju inspiraciju,
A malo je prašine palo na obraze,
Malo da tuđa ruka ostavi tragove.
I da ti je pisalo na čelu i odelu
Da ljubav s tobom traži suzu vrelu,
Da te nema moje bi te pesme rodile,
Negde bi se opet sreli,
Opet bi me tebi staze vodile.
5. UTEŠNA NAGRADA
Odjednom me stigoše sve zadržane suze,
A ne vraća se dan kad sve mi uze,
Još malo bunila do pravog ludila.
Prva kafa bez šećera, ujedno i večera,
A dan se budi samo za pošten svet,
Meni ostaju staklena krila za poslednji let.
A trebalo bi da se budim
I da se ne probudim,
I alarm je lažna uzbuna za novi dan
I neće me prevariti da napravim nov plan.
Ostala je nada, ta utešna nagrada,
Premije su za grešnike i retke srećnike,
Jer, život je tuga, a osmeh stvar tehnike.
Prva mi molitva u slamarici,
Kad budem u većoj nestašici,
I ne žalim se bogu za sitne rane,
Već čuvam kredit za gore dane.
6. NEZVANI GOSTI
Oko mene sve sami nezvani gosti,
Koješta trabunjaju, a ja još postim,
Mislim se: dokle ću da vam visim,
Ma, mislim se, ne mogu ni da ih smislim
Kad god ja na sebe pomislim.
I vučem tako sebe sa sobom,
Ne dam im da me prave robom.
I teglim još neke kabaste sitnice
Kao to tvoje sumorno lice.
U krvi mi svega dva promila,
A pogled pada na što debila,
Mala je doza da se izdrži
Da ne opsujem, da se suzdržim.
Da za bes postoji skala,
Odmah bi pukla, odmah bi stala,
Svi su ti oni, prijatelju,
U glavi i srcu socijala.
Ko mi je kriv i što se čudim,
Sam sam dopustio da me prave ludim,
Dajte, braćo, mozak, bar na neko vreme,
Da ne foliram anđela i poludim bez dileme.
7. KRALJ SRUŠENIH SNOVA
Oličenje svega što nisam hteo,
Mlad i grub, a najviše smeo,
Sebe davno dao, sebe prokockao,
I kako još ne postah zao.
Gledaj, ne navijaj, nek' sve bude fer,
Uskoro se završava ovaj triler,
Krenuće opet iznova
Ovaj kralj srušenih snova.
Ja bih opet da sam što nisam,
Da sa sobom budem prisan,
Sve sam svio osim svoje duše,
Odnele je poplave i suše.
Đavo bi ga znao šta ja tražim tu,
Trgovci duša prodali me dnu,
Al' ne vredi ni njima, ni meni,
Moja čežnja na suncu se peni.
Talas bez cilja od sedam milja
U praznom hodu nosio slobodu,
Pogodio put do mene
I pretvorio se u bokalsku vodu.
8. U MEĐUVREMENU
Prolazi onaj što te sudbinom zove,
Lažni ljudi što za svece slove,
Ja ostajem negde između.
Prolaze dani kao karavani,
Poklopljene kazaljke na vašoj su strani,
A, ja te čekam tu,
Tu, u tvom međuvremenu.
Moje ime čudno zvuči sa tvojih usana,
Vidi ti se i po očima, pa toj istini prkosim,
Valjda što ga i ja sa neuspehom nosim.
Dobro znam- isto nam se ne piše,
Dobro znam da se zajedničko briše.
Koliko dugo ću još da izdržim
Da pred tobom glumim heroja,
Mada, dobro znam šta mi sleduje:
Zadnja suza biće moja.
9. MOJE DRUGO JA
Sanjam moje drugo ja,
Da mi jača krila da,
Da me reši ovog dna,
A ljudi će reći što ne pišem o sreći,
Valjda si u bolu veći.
Tražim moje drugo ja,
Da me nauči da sanjam
I na sebe oslanjam,
Ima i srećnijih tema, ali razloga nema
Da se pišu i njišu.
Kad posle svega crtu podvučeš
I lice u papir presvučeš,
Svaka bol siva biće nevidljiva.
Kad život podeliš na dobro i loše
Samo ćeš sebe saterati u ćoše,
Da si onaj što sanja, a nikad ne odsanja.
Dragoljub Todorović
Srpski jezik
|
1. PROMENADE
Ako trnem svjetlo ne pali ni mrak,
Da postojim, ja još tražim neki znak,
Zatočen u lavirintu naše prošlosti
Sad i da hoću, nemam šta da oprostim,
Sad sve i da imam opet mi se krade
Karta više do naše promenade.
Naša promenada u nebo se diže,
Tako daleko, a nikad bliže.
Boginja čežnje u svom zanosu
Rasplela je bujnu kosu,
Ta me često od stvarnosti krade
Kad snijegom pospe naše promenade.
Rastanke naše nagle pokrile su neke magle,
Grane nam se do zemlje sagle,
Nisu više moje nade duge kao promenade.
Jer, teško se korača
Kad se korak koraku vraća.
2. LJUBAV SA GREŠKOM
Uvijek na pola puta do radosti
Vrate nas neki zakoni pakosni,
Od davnina toče vina
Nisu dali bogovi da budemo istina.
Siti godina, a gladni ljubavi,
Nek' je prosto onom ko nas rastavi.
Presrelo mlijeko u grlu vina
Vazda nam falilo jedno da budemo istina.
Naša koža poznaje druge tetovaže,
Krv i bradu što na zemlji ne važe,
Naši geni nose anđeoski kod,
Možda si ti na zemlji moj jedini rod.
Šta nam to tol'ki miris daje,
Nisu vina, al' pijanstvo ne prestaje,
I koji svat nam ljubav učini tako teškom,
A možda je to bila ljubav sa greškom.
3. IZBJEGLICA
Ostavljam neonska svjetla po sobama
Da prevare druge k'o kakva obmana,
Tražim način da iz sopstvene kože isparim,
Prije nego druge, ja sebe prvo ostavim.
Ostavljam bijeli koverat pokraj starog sata,
Prije nego zatvorim vrata, bez ijednog brata.
Ako čuješ tužna zvona onda kad ne treba
Znaćeš da putujem do neba,
Ako te za mene pitaju sve zemaljske pruge
Reci im da nisam imao druge.
To što krećem bez kofera sve nek' prevari
I to što sam ranjen, a nigdje ne krvarim.
Kad putem juga krenu sve ptice,
Sjeti se mene,
Sjeti se da su izbjeglice.
Kad jatima krilatih lutalica
Zafali još jedna izbjeglica,
Znaj da me ima,
Znaj da sam s njima.
4. NADAHNUĆA
U tebi su sva moja nadahnuća,
Svi izgubljeni svemiri i bumerang nemiri
Marširaju u meni i ne haju,
Što će kuću od prušća oduhati nadahnuća,
A čulni pogledi to ne priznaju.
I tražiće tvoja ruka moju,
Ne da blaži sudbu, već da obara pesnice,
Dok me život bude vozao po tvom metrou.
I reći zašto guše pluća naša nadahnuća...
Tvoje oko ima sjetnu intonaciju,
Iz mene izvlači zadnju inspiraciju,
A malo je prašine palo na obraze,
Malo da tuđa ruka ostavi tragove.
I da ti je pisalo na čelu i odijelu
Da ljubav s tobom traži suzu vrelu,
Da te nema moje bi te pjesme rodile,
Negdje bi se opet sreli,
Opet bi me tebi staze vodile.
5. UTJEŠNA NAGRADA
Odjednom me stigoše sve zadržane suze,
A ne vraća se dan kad sve mi uze,
Još malo bunila do pravog ludila.
Prva kahva bez šećera, ujedno i večera,
A dan se budi samo za pošten svijet,
Meni ostaju staklena krila za posljednji let.
A trebalo bi da se budim
I da se ne probudim,
I alarm je lažna uzbuna za novi dan
I neće me prevariti da napravim nov plan.
Ostala je nada, ta utješna nagrada,
Premije su za griješnike i rijetke srećnike,
Jer, život je tuga, a osmijeh stvar tehnike.
Prva mi molitva u slamarici,
Kad budem u većoj nestašici,
I ne žalim se bogu za sitne rane,
Već čuvam kredit za gore dane.
6. NEZVANI GOSTI
Oko mene sve sami nezvani gosti,
Koješta trabunjaju, a ja još postim,
Mislim se: doklen
ću da vam visim,
Ma, mislim se, ne mogu ni da ih smislim
Kad god ja na sebe pomislim.
I vučem tako sebe sa sobom,
Ne dam im da me prave robom.
I tegljim još neke kabaste sitnice
Kao to tvoje sumorno lice.
U krvi mi svega dva promila,
A pogled pada na što debila,
Mala je doza da se izdrži
Da ne opsujem, da se suzdržim.
Da za bijes postoji skala,
Odmah bi pukla, odmah bi stala,
Svi su ti oni, prijatelju,
U glavi i srcu socijala.
Ko mi je kriv i što se čudim,
Sam sam dopustio da me prave ludim,
Dajte, braćo, mozak, bar na neko vrijeme,
Da ne foliram anđela i poludim bez dileme.
7. KRALJ SRUŠENIH SNOVA
Oličenje svega što nisam htio,
Mlad i grub, a najviše smio,
Sebe davno dao, sebe prokockao,
I kako još ne postah zao.
Gledaj, ne navijaj, nek' sve bude fer,
Uskoro se završava ovaj triler,
Krenuće opet iznova
Ovaj kralj srušenih snova.
Ja bih opet da sam što nisam,
Da sa sobom budem prisan,
Sve sam svio osim svoje duše,
Odnijele je poplave i suše.
Đavo bi ga znao šta ja tražim tu,
Trgovci duša prodali me dnu,
Al' ne vrijedi ni njima, ni meni,
Moja čežnja na suncu se pjeni.
Talas bez cilja od sedam milja
U praznom hodu nosio slobodu,
Pogodio put do mene
I pretvorio se u bokalsku vodu.
8. U MEĐUVREMENU
Prolazi onaj što te sudbinom zove,
Lažni ljudi što za svece slove,
Ja ostajem negdje između.
Prolaze dani kao karavani,
Poklopljene kazaljke na vašoj su strani,
A, ja te čekam tu,
Tu, u tvom međuvremenu.
Moje ime čudno zvuči sa tvojih usana,
Vidi ti se i po očima, pa toj istini prkosim,
Valjda što ga i ja sa neuspjehom nosim.
Dobro znam- isto nam se ne piše,
Dobro znam da se zajedničko briše.
Koliko dugo ću još da izdržim
Da pred tobom glumim heroja,
Mada, dobro znam šta mi sljeduje:
Zadnja suza biće moja.
9. MOJE DRUGO JA
Sanjam moje drugo ja,
Da mi jača krila da,
Da me riješi ovog dna,
A ljudi će reći što ne pišem o sreći,
Valjda si u bolu veći.
Tražim moje drugo ja,
Da me nauči da sanjam
I na sebe oslanjam,
Ima i srećnijih tema, ali razloga nema
Da se pišu i njišu.
Kad poslije svega crtu podvučeš
I lice u papir presvučeš,
Svaka bol siva biće nevidljiva.
Kad život podijeliš na dobro i loše
Samo ćeš sebe satjerati u ćoše,
Da si onaj što sanja, a nikad ne odsanja.
Dragoljub Todorović
Bosanski jezik
|
